Francesca da Rimini

Frančeska da Rimini (ital. Francesca da Rimini; 1255—1285) bila je ćerka Gvida I da Polente, lorda Ravene. Bila je savremenica Dantea Aligijerija, čije je Božanstvene komedije lik. U njoj se Frančeska nalazi u drugom krugu pakla, u kojem su ljudi obuzeti pohotom. U istoriji, pak, poznata je i pod devojačkim imenom Frančeska da Polenta (ital. da Polenta).

Tačni datum rođenja Frančeske od Riminija nije poznat, ali se zna da je to bilo 1255. godine. Ćerka je Gvida I da Polente, lorda italijanskog grada Ravene iz plemićke porodice Polenta. Godine 1275, kada je imala dvadeset godina, udala se za hrabrog, ali fizički ograničenog Đovanija Malatestu (takođe poznatog kao Đančoto; Jovan Hromi), sina Malateste da Verukija, lorda Riminija.^[1] Brak je bio dinastički (sklopljen iz političkog interesa). Gvido je dugo godina bio u ratu sa porodicom Malatesta, a brak njegove ćerke i sina protivnika značio je utvrđenje nagodbe sklopljene nešto ranije između dve porodice. Međutim, tokom svog boravka u Riminiju, Frančeska se zaljubila u Đovanijevog mlađeg brata Paola. Mada je Paolo takođe bio u braku, njihova afera trajala je približno deset godina, dok ih Đovani nije otkrio između 1283. i 1286. godine (približno se uzima za 1285) i ubio ih na licu mesta.^[2]

U početku, priča o Frančeski bila je zasnovana na Danteovoj predstavi njene sudbine u Paklu. Međutim, kako se još humanista odlučilo da opiše njenu sudbinu, u priču su ubrzo ubačeni intrigantni elementi. Vodeći među zainteresovanima za razradnju fabule date u Božanstvenoj komediji Dantea Aligijerija bio je Đovani Bokačo, što je i učinio u svojoj kritici ovog dela nazvanoj Izlaganje o Danteovoj „Komediji“ (ital. Esposizioni sopra la Comedia di Dante). U njoj, Bokačo tvrdi da je Frančeska u brak sa Đovanijem uvedena na prevaru i da je za to poslužio Paolo. Njen otac Gvido, znajući da Frančeska neće želeti da se uda za fizički onesposobljenog Đovanija, rekao joj je da je šalje u Rimini da bi se udala za umnogome zgodnijeg Paola. Navodno je tek ujutro nakon venčanja saznala da je prevarena. Međutim, ovaj tok događaja je najverovatnije izmišljen, jer je mala mogućnost da Frančeska nije znala ko su Đovani i Paolo, kao i da je Paolo već oženjen, uzimajući u obzir to da su dve porodice nešto ranije sklopile mirovni sporazum. Sem toga, Bokačo je rođen 1313, oko 27 godina posle smrti ljubavnika. Dok su mnogi posle Bokača ponovili ovu verziju događaja, niko pre njega nije pomenuo ništa slično.^[3]

U prvom delu Božanstvene komedije, duša rimskog pesnika Vergilija provodi Dantea kroz pakao, podeljen na predvorje i devet krugova, dok se na dnu nalazi Lucifer. Ljubavnike Frančesku i Paola njih dvojica sreću u drugom krugu, namenjenom ljudima obuzetim pohotom, sladostrasnicima, ljubavnicima (peto pevanje). Ironično, oni se nalaze u večnom vrtlogu, koji ih nepresnano zahvata i drži na isti način na koji ih je zahvatila strast.^[4]

Nakon što prođe pored Semiramide, Didone, Kleopatre, Ahila, Jelene, Parisa, Tristana i Izolde, Aligijeriju posebno za oko zapadaju Frančeska i Paolo, oni u zagrljaju, koje, kako se čini, vetar nosi lako. On ih doziva, a vihor ih postavlja ispred njega. U razogovru sa Frančeskom, Dante saznaje detalje njenog života, koje očigledno već zna (isprva joj se obraća imenom). Pita je za razlog koji ih je doveo do ovog prokletstva. Kao glavni razlog ona navodi ljubavnu knjigu o vitezu Lanselotu (svodnik je knjiga i njen pisac bio: već ne čitasmo dalje toga dana). Njena priča veoma pogađa Dantea, koji se iz sažaljenja onesvestio.

Poznati italijanski književni kritičar Frančesko de Sanktis u svojoj knjizi Storia della letteratura italiana iz 1870. navodi epizodu o Paolu i Frančeski kao jednu od najpoznatijih iz Pakla. Ona pokazuje novo, humanističko poimanje čoveka i ljudske sudbine. Paklena oluja recipročna je kazna grešnoj ljubavi. Za razliku od ličnosti iz daleke istorije, tada savremeni ljubavnici jedini su individualizovani, dakle, nemaju ulogu alegorijskog otelovljenja strasti. Njihova ljubav predstavljena je kao tragična i sa saučešćem, ne kao grešna, prema verskoj dogmi. Otvoreni način otkrivanja svog ličnog doživljaja vlastite sudbine, prema De Sanktisu, Frančesku čini prvom ženom modernog sveta. Njena priča oslobođena je hrišćanskog moralizma, a ova epizoda se u međunarodnoj književnosti smatra jednom od najpoetičnijih.^[5]

Od devetnaestog veka, priča o Frančeski i Paolo stvorila je mnoge pozorišne, operske i simfonijske adaptacije.

• Dante Aligijeri, La Divina Commedia. (Inferno, pevanje peto), (1308–1321)
• Džejms Henri Li Hant, The Story of Rimini (1816).

• Silvio Peliko, Francesca da Rimini. (1818). Tragedija.
• Feličano Streponi, Francesca da Rimini. Opera; Padova, (1823).
• Paolo Karlini, Francesca da Rimini. Opera; Napulj,(1825).

• Saverio Merkadante, Francesca da Rimini. Opera; Madrid, (1828).
• Gaetano Kiliči, Francesca da Rimini. Opera; Luka, (1829).
• Pjetro Đenerali, Francesca da Rimini. Opera; Venecija, (1829).
• Đuzepe Strafa, Francesca da Rimini. Opera; Napulj, (1831).
• Furnije-Gore, Francesca da Rimini. Opera; Livorno, (1832).
• Frančesko Morlaki, Francesca da Rimini. Opera (1836).
• Antonio Tamburini, Francesca da Rimini. Opera; Rimini, (1836).
• Emanuele Borgata, Francesca da Rimini. Opera; Ženeva, (1837).
• Đoakino Maljoni, Francesca da Rimini. Opera; Ženeva, (1840).
• Eugene Nordal, Francesca da Rimini. Opera; Linc, (1840)
• Salvatore Paparlado, Francesca da Rimini. Opera; Ženeva, (1840).
• Džordž Henri Boker, Francesca da Rimini. Predstava. (1853).
• Jan Neruda, Francesca di Rimini. Predstava. (1860).
• Gabrijele D'Anuncio, Francesca da Rimini. Tragedija (1901).
• Stiven Filips, Paolo and Francesca. Predstava (1902).
• Fransis Mario Kroford, Francesca da Rimini. Predstava. (1902).
• Marsel Švob, Francesca da Rimini. Predstava (1903).
• Sergej Rahmanjinov, Francesca da Rimini. Opera (1906).
• Luiđi Mančineli, Francesca da Rimini. Opera u jednom činu, (1907).
• Emil Abranji, Paolo és Francesca. Opera (1912).
• Franko Leoni, Francesca da Rimini. Opera (1914).
• Primo Ričiteli, Francesca da Rimini. Opera (1914).
• Rikardo Zandonai, Francesca da Rimini. Opera (1914).
• Nino Berini, Francesca da Rimini. Predstava (1924).

• Đoakino Rosini, Francesca da Rimini (1848).
• Petar Iljič Čajkovski, Francesca da Rimini. Simfonijska poema. (1876).
• Artur Fut, Francesca da Rimini, Simfonijski prolog. (1890).
• Antonio Bacini, Francesca da Rimini. Simfonijska poema. (1889/90).
• Paul fon Klenau, Francesca da Rimini. Simfonijska poema. (1913).
• Olga Goreli, Paolo e Francesca sa albuma 20th Century Chamber Music for the Home (2000).
• Medival bejbs, The Circle Of The Lustful sa albuma The Rose (2002).

• Jozef Anton Koh, Paolo and Francesca Surprised by Gianciotto (1805–10). Akvarel, Kopenhagen.
• Mari-Filip Kupin de la Kuperi, The Tragic Love of Francesca da Rimini (1812). Ulje na platnu, Arenberg.
• Žan-Ogist-Dominik Ingres, Paolo and Francesca (1819). Ulje na platnu, Anger.
• Ari Šefer, Francesca da Rimini and Paolo Malatesta appraised by Dante and Virgil (1835). Ulje na platnu, London.
• Ari Šefer, Francesca da Rimini and Paolo Malatesta appraised by Dante and Virgil (1855). Ulje na platnu, Pariz.
• Gistav Dore, Francesca da Rimini (ilustracija Danteovog Pakla, 1857).
• Aleksandar Kabanel, The Death of Francesca da Rimini and Paolo Malatesta (1870). Ulje na platnu, Pariz.
• Džordž Frederik Vots, Paolo and Francesca. (1872—1884). Ulje na platnu.
• Ogist Rodin, The Kiss. (1888). Mermerna statua, Pariz.

• 
  Rodinov Poljubac (1888) prvobitno je nazvan Frančeska da Rimini
• 
  Jozef Anton Koh, Paola i Frančesku iznenađuje Đančoto (1805-10)
• 
  Aleksandar Kabanel, Smrt Frančeske da Rimini i Paola Malateste (1870)

Francesca da Rimini na Wikimedijinoj ostavi

• Alighieri, Dante (2000). The Inferno. New York: Anchor Books. str. 106-107. 
• de Sanctis, Francesco (1955). Povijest talijanske književnosti. Zagreb: Matica hrvatska. str. 145. OCLC 442137177. 
• Alighieri, Dante (2003). The Divine Comedy. New York: New American Library. str. 52. 
• Veličković, Staniša (2010). Interpretacije 1. Beograd: FILD. str. 274-277. ISBN 978-86-88207-00-3.